05.05.2012 12:46:52

Administrator

„Petra, pazi šta pišeš tamo, nemoj mnogo da ih ocrniš“, optrilike na ovu rečenicu mogu da se svedu sva upozorenja, koja sam dobila pre nego što sam uzela tastaturu u ruke da sastavim tekst o tome kako smo se proveli u Švedskoj. Da razjasnim u startu, nije meni bilo loše, samo je prva reč kojom opisujem ovo putovanje – drugačije. emu se šapuće.

Pristigli iz Srbije, gde se još uvek nije preporučivalo izlaženje na Sunce u podnevnim letnjim časovima, šetali smo ulicama Stokholma gde nije bilo atmosfere „ah, ta dosadna kiša!“, a bilo je itekako razloga da je bude. Očigledno je da su navikli na nju, kako oni koji su tu od rođenja, tako i oni koji su pola sveta prevalili da bi tu živeli. Takvih je puno – od Indijaca i Japanaca, pa sve do onih koji bi mi izmamljivali osmeh kad negde u metrou čujem srpski iz neočekivanog pravca.

Bar jedno tri puta našli smo se na dovoljno visokoj poziciji da sagledamo skoro čitav Stokholm, a sva ta ostrvca svode se na zelenilo i gradjevine, koje kao da je radio sve jedan arhitekta. Sve pod pravim uglom. Najjači utisak na mene ostavio je Ice bar, dok smo okruženi ledenim zidovima, iz ledeni čaša, u ledenim separeima ispijali koktele. Na to bi moglo da se svede prvih nekoliko dana provedenih u Stokholmu, pre nego što je III deo kulturne razmene izmedju Grka, Šveđana i nas zvanično počeo u Upsali, studentskom gradu blizu Stokholma.

Činjenica da će nam narednih nedelju dana kreirati Šveđani u vrlo je uskoj vezi s tim da je prva stvar koja nam je bila uručena jesu bicikle, jedino prevozno sredstvo kojim smo se kretali kroz Upsalu, svejedno da li idemo na ručak, u muzej ili noćni provod. Kako su bicikle ušle u naše živote, tako je hleb izašao. Rešenje sam pronašla u ukusnoj, švedskoj čokoladi. Kad nema hleba i čokolada je dobra. Osim što ne jedu hleb i voze bicikle, vrlo retko piju kafu (što, hvala Bogu, nije slučaj sa devojkom kod koje sam ja bila smeštena).

Ako je za osmeh potrebno pokrenuti 17 mišića lica, to istraživanje definitivno nije uključivalo tipične Šveđane. Za nordic smile vaši mišići ostaće totalno neopterećeni. Međutim, i kada su najvećoj gužvi, ljubazno ćete dobiti zatraženi odgovor ili pomoć, na engleskom koji retko ko tamo ne zna.

Noćni provod, tačnije večernji, tamo počinje od 21h i traje do otprilike 1-2h posle ponoći, a obično nam se dešavao u studentskim klubovima, tipično švedskim, koji još imaju funkciju hostela i restorana. Na vikinškoj večeri smo se upoznali sa njihovom kulturom, a na internacionalnoj utvrdjivali već ranije stečeno znanje o igranju kola, ispijanju rakije, tradicionalnom švedskom plesu, grčkoj salati i uzu.

Bio je pravi podvig strpati sve u kofere, pogotovo posle Ikee, znamenitosti Upsale, za koju bih mogla da se kladim da je većina nas najbolje upoznala. Bitno da smo zadovoljili pravilnike na aerodromu, a do Beograda je već bilo dovoljno vremena da skinemo po dva-tri džempera viška sa sebe, jer su majice ispod i jakna-dve preko, bile i više nego dovoljne za povratak u srpsko leto, koje se o’ladilo malo do tad.

05.05.2012 12:24:59

Administrator

      Oplakaše me živu kad sam saopštila baki vest da ću novogodišnju noć da provedem u Istanbulu i na nju otputujem autom sa dva momka iz Slovenije, koje znam
samo preko interneta. Ja, pomalo s grižom savesti, pakovala sam kofer, bespomoćna da im objasnim da tako u BEST-u funkcionišu stvari. Taj spoj konzervativnog i modernog, egzotičnog i urbanog, luksuznog i jeftinog mamio me ponovo, iako sam ga iskusila samo
par meseci pre toga.
      Posle predaha u Sofiji, nas tri Srpkinje nastavile smo ka Istanbulu, prepuštene volanu koji se smenjivao u rukama dva Slovenca. Ledeni put kao da nas je na njega bacio čarobnjak i farovi auta, kao jedina svetlost bili su prizor koji me je sačekao kad sam se probudila u pola noći, pa sam brže bolje nabila glavu pod kaput i nastavila da dremam. Sitna greška GPS-a, brzo ispravljena, nikako ne prepričana zabrinutoj familiji.
      Stotinak Bestovaca na sve strane. Lomljenje jezika sa gomilom turskih, nikad u potpusnosti zapamćenih imena. Mnogo ljudi ranije sretanih. Mnogo više onih prvi put viđenih. Sobe hostela, u kojima se pod PRIVATE računaju one u kojima nas je osmoro. Ali bilo je mnogo lakše nego što smo mislili doći do slobodnog kupatila.
      Vile su se razne zastave, govorili razni jezici i po ko zna koji put povezivao nas engleski danju i ples noću. Istanbul, iako nema običaj, kako sam čula, da bude pod
novogodišnjom euforijom sijao je od svojih lampiona, mirisao na duvan i kafu, a grejao čajem i trbušnim plesom. Bilo je zadovoljstvo ponavljati stomakom neke osnovne korake na času koji su organizatori pripremili za nas.

      Turcima, običnim smrtnicima, nešto i ne ide engleski, al zato trgovci govore svim jezicima sveta, a bogami i oni koji bi da osvoje neku devojku. Moglo bi se reći da parlaju srpski u tim situacijama. Ma šta parlaju, pevaju „usne, usne boje vina...“.
      Blještao je Bosfor, dok smo se pažljivi da toalete ostanu u dobrom stanju pod kapljicama kiše, ukrcavali na brod. Nije bilo ni „Evo banke Cigane moj“, ni „Moji su
drugovi“, ni „Ciganka sam mala“. Ne sećam se šta je tačno izbijalo iz zvučnika. Moja čula bila su koncentrisana na terotoriju između dva kontinenta i most nad kojim je
pucao vatromet. Želju nisam zamislila, bila sam dovoljno okupirana atmosferom oko sebe. Onda sam shvatila da se zapravo iz toga i sastoji moja želja – da svaki trenutak
sadašnjosti bude dovoljno vredan da se ne misli na sledeći. Pa nismo svakog januara na pragu 2012-e...
      „Mako, nekad pevamo „moji su drugovi biseri rasuti po celom svetu“, a nekad to preživljavamo“, saopštih drugarici.

      Do rane zore more je pokušavalo da ostane u ravnoteži od ljuljanja naših plesnih koraka.
      Još dva dana obezbedile smo smeštaj i ostale na tlu Turske. I opet malo. I opet toliko toga nevidjenog. I opet toliko toga neprepričanog sa ovog Best putovanja.
      Auto parkiran ispred moje kuće. Ponovo moja stalna adresa. Za moju baku stigla je Nova godina kad sam kročila u dnevnu sobu. Luka za moje divno provedene momente bila je činjenica da neko moj povratak slavi kao praznik.

13.11.2011 10:58:08

Administrator

Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam primljena na prvi Best kurs. Tri puta sam se vraćala da pročitam mail. Konačno bih da uživo doživim šta je to tako dobro na Bets kursevima o čemu se priča, a pogotovo ono o čemu se šapuće.

Šta ćeš u Rumuniji? Pa da li si ti normalna?!  - moja mama nije bila oduševljena destinacijom na kojoj sam nameravala da provedem deo leta, a ja sam jedva čekala da se završi junski rok i da se ukrcam u voz i krenem skoro do Moldavije. Pravo u Iasi, za koji sam prvi put čula kada sam otvorila listu letnjih kurseva i kucala motivaciono pismo.  Samo moj inbox zna kako je teklo utvrdjivanje maršute puta sa ostale dve devojke iz Srbije, kojim bismo stigli pravo u epicentar julskih dešavanja, svakog kome se posrećilo da bude primljen na ovaj dogadjaj. Od Niša preko Beograda, Temišvara i pola Rumunije, trebalo je otprilike dva dana da stignem vozom do Iasija. Od toga bih mogla da oduzmem druženje s Bestovcima u Temišvarkoj pivnici i jednu noć provedenu u njihovom studenstkom domu. Tako ti je to kod nas Bestovaca, osudjeni smo na druženje, a naše sobe a budu usputne stanice potpunim neznacima na putu do nove avanture.

Ni druženje u vozu nije izostalo. Od dece do onih koji su pričali o deci svoje dece. Utisak se nije naročito promenio ni kada smo bili negde u sred Rumunije. Vozovi slični, samo tačni, a imala sam i direktan prevod, pošto je, tada već drugarica, s kojom sam putovala, rodjena Rumunka.

20.10.2011 18:24:41

Administrator

“Ja nosim čizme skitaljke”

Laknulo mi je kada sam konačno pronašla vagon Beograd-Kijev. Ljubazna domaćica vagona, u beloj košulji i plavoj suknji, sprovela me je do moje kabine, dala čistu posteljinu i pritom nešto mrmljala na Ukrajinskom. Čim je otišla, zaključala sam kabinu i uspavala sam se. Probudila sam se tek na granici Mađarske, žalivši što sam prespavala pejzaž Panonske nizije. I tek tu, na granici, shvatila sam da sam u potpunosti prepuštena sama sebi.

Sigurno se pitate gde sam se to uputila. Verujte mi, da ni ja nisam znala kada sam krenula na put. Znala sam samo da idem u Ukrajinu, u grad čije ime nisam znala da izgovorim. Tek u Ukrajini sam otkrila da se ime grada, zapisano na engleskom Zaporizhzhya, izgovara kao Zaporižja (ruski Zaporožje). Bila sam gost ovog grada od 6. do 15. jula kao učesnik akademskog kursa avijacije “My dream is to fly over the rainbow, so high”. To je bio jedan od mnogobrojnih letnjih akademski kurseva koje organizuje Udruženje studenata tehnike Evrope BEST. Od dana kada sam saznala da sam primljena na kurs nisam skidala osmeh, ali istovremeno sam se pitala kako ću potpuno sama stići do Ukrajine.

Putovanje vozom do Kijeva traje 36 sati, a od Kijeva do Zaporožja treba još 12, što kad se sabere daje isto onoliko koliko se putuje do Moskve. Lično se nisam plašila putovanja koje traje tako dugo, ali mojoj majci je bilo muka pri samoj pomisli da ću u vozu biti sama 36 sati, pošto je u crnoj hronici čitala članak o belom roblju u Ukrajini. Veći deo klackanja, oko 20-ak sati, sam prespavala, jer sam na ovaj put krenula umorna posle silnih kolokvijuma, tako da sam u vozu konačno našla spokoj. Kako sam kasnije saznala, dok sam ja odmarala od svih zemaljskih briga, mojoj majci je kroz glavu prošlo ono najgore jer se nisam javljala na telefonske pozive. Vreme koje sam provela budna iskoristila sam da se sprijateljim sa nekom Ukrajinkom koja već godinama udata i koja živi i radi u Srbiji. Ona mi je davala korisne savete kako da se snađem u Kijevu, a bogami i u životu. Takođe bilo je tu i gomile male dece koja su nekoliko sati provela u mom kupeu igrajući se sa mnom “toplo-hladno” i bojeći bojanke. Samoća me je i ovog puta zaobišla.