13.11.2011 10:58:08

Administrator

Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam primljena na prvi Best kurs. Tri puta sam se vraćala da pročitam mail. Konačno bih da uživo doživim šta je to tako dobro na Bets kursevima o čemu se priča, a pogotovo ono o čemu se šapuće.

Šta ćeš u Rumuniji? Pa da li si ti normalna?!  - moja mama nije bila oduševljena destinacijom na kojoj sam nameravala da provedem deo leta, a ja sam jedva čekala da se završi junski rok i da se ukrcam u voz i krenem skoro do Moldavije. Pravo u Iasi, za koji sam prvi put čula kada sam otvorila listu letnjih kurseva i kucala motivaciono pismo.  Samo moj inbox zna kako je teklo utvrdjivanje maršute puta sa ostale dve devojke iz Srbije, kojim bismo stigli pravo u epicentar julskih dešavanja, svakog kome se posrećilo da bude primljen na ovaj dogadjaj. Od Niša preko Beograda, Temišvara i pola Rumunije, trebalo je otprilike dva dana da stignem vozom do Iasija. Od toga bih mogla da oduzmem druženje s Bestovcima u Temišvarkoj pivnici i jednu noć provedenu u njihovom studenstkom domu. Tako ti je to kod nas Bestovaca, osudjeni smo na druženje, a naše sobe a budu usputne stanice potpunim neznacima na putu do nove avanture.

Ni druženje u vozu nije izostalo. Od dece do onih koji su pričali o deci svoje dece. Utisak se nije naročito promenio ni kada smo bili negde u sred Rumunije. Vozovi slični, samo tačni, a imala sam i direktan prevod, pošto je, tada već drugarica, s kojom sam putovala, rodjena Rumunka.

Pristizali su studenti iz svih delova Evrope i ja sam se polako prebacivala na engleski  jezik. Srpsko-hrvatski četiri devojke iz bivše Juge koristile su mahom u jutarnjim časovima kada su se prepričavali dogadjaji  sa prethodne žurke. Stršnu konkurenciju smo udarile Gossip wall-u okačenom u kantini. Nisam baš razumelsa poljski, španski, ruski...ali verujem da su poslužili istoj svrsi. Ostade wall skoro prazan pored nas. Nije to baš bilo jednostavno, ako se uzmeu obzir koliko je žurki bilo. Ona gde smo se obukli k’o klošari, ona gde smo izigravali životinje, internacionalne večeri, gde je bio pravi podvig ostati trezan i neprejesti se okružen specijalitetima pristiglim iz različitih zemalja, zajedno sa nama. Zatim žurka gde smo razmenjivali garderobu sa momcima, dodali im malo laka, karmina, lančića i ostalih sitnica, pa se onda svi zajedno ludo zabavljali u zamenjenim ulogama.  I još puno, što temtskih, što  žurki provedenim u rumunskim klubovima, gde nam se u jednom pridružila prava pravcata nevesta u venčanici i odigrala ceo tunak, uz  najpopularniju Best koreografiju. Radi se o rumunskom običaju da mladenci, sa najbližim društvom obilaze klubove u kojima su se provodili pre stupanja u brak i na neki način raskidaju sa momačim, tj. devojačkim životom.

Tunak se igrao stalno. Najjači utisak je međutim ostavio onaj kada smo išarani bojama, posle body paintinga, po letnjem pljusku začuli dobro nam poznatu melodiju. I osim što smo se kroz ta ludovanja upoznavali medjusobno, upoznavali smo i rumunsku kulturu. Mogu vam reći da je Iasi poprilično veliki grad. Kada smo krenuli u pešačenje i  njegovo upoznavanje kroz igrice, činilo se da nema kraja dvorovima, spomenicima, parkovima. Onda sam saznala da je drugi po sadržaju kulturnih spomenika i drugi studentski centar u Rumuniji i postalo mi je jasno zašto je meni bio dobar onaj roštilj nakon toga.

Za dve nedelje, koliko je trajao kurs, obišli smo još i neka druga mesta sem Iasia. Još jedna letnja kiša u nizu nije sprečila da po principu „koliko Bestova može da stane u jedan krevet – svi“ do kasno u noć igramo igrice i ispijamo pivo. Pa dva kreveta u kamp kućici dva sa dva metra bila su i više nego dovoljna da stanemo. Ta noć bila je sastavni deo našeg kampovanja u najromantičnijim kamp kućicama koje sam ikada uživo videla. Još smo i planinarili, plovili po jezeru Lacul Rosu, obilazili još neke tvrdjave i znamenitosti...

Ono zbog čega sam ja imala to zadovoljstvo da se provedem na taj način je moja uloga koorganizatora, koja je podrazumevala da pomognem organizatorim da pripreme hranu za participante, koji su slušali o ekologiji i učili o našoj zelenoj budućnosti, da ih okupim ponekad na jednom mestu i da se s vremena na vreme, kad svi zajedno zavrsimo za jelom,  borim s prvaljim posudjem.  Često sam i sama išla na predavanja sa njima...pa morao je neko da pomogne profesorima da ih održi budne.

Ne, nisam videla dvor grofa Drakule ako ste to poglavlje očekivali. On je u drugom kraju Rumunije. Ali sam zato jela kačamak na večeri rumunske kulture, a i dalje verujem da je to naš domaći izum.

Po principu „ne postoje krajevi, samo novi počeci“ stavljam polako tačku na ovu priču, baš kao što sam i na kurs u Rumuniji, dok sam se opraštala sa svim tim licima, krivcima za jednu lepo provedenu polovinu jula. „So people see you somewhere in Europe. Why not?“. I za dva dana već sam bila u Nišu, spremna da se družim sa već pristiglim Evropljanima u Niš, na naš kurs. „ Vrei sa pleci dar numa, numa iei, numa, numa iei, numa, numa, numa iei...“ ...pa krajnje je vreme bilo za novu melodiju.