13.11.2011 10:58:08

Administrator

Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam primljena na prvi Best kurs. Tri puta sam se vraćala da pročitam mail. Konačno bih da uživo doživim šta je to tako dobro na Bets kursevima o čemu se priča, a pogotovo ono o čemu se šapuće.

Šta ćeš u Rumuniji? Pa da li si ti normalna?!  - moja mama nije bila oduševljena destinacijom na kojoj sam nameravala da provedem deo leta, a ja sam jedva čekala da se završi junski rok i da se ukrcam u voz i krenem skoro do Moldavije. Pravo u Iasi, za koji sam prvi put čula kada sam otvorila listu letnjih kurseva i kucala motivaciono pismo.  Samo moj inbox zna kako je teklo utvrdjivanje maršute puta sa ostale dve devojke iz Srbije, kojim bismo stigli pravo u epicentar julskih dešavanja, svakog kome se posrećilo da bude primljen na ovaj dogadjaj. Od Niša preko Beograda, Temišvara i pola Rumunije, trebalo je otprilike dva dana da stignem vozom do Iasija. Od toga bih mogla da oduzmem druženje s Bestovcima u Temišvarkoj pivnici i jednu noć provedenu u njihovom studenstkom domu. Tako ti je to kod nas Bestovaca, osudjeni smo na druženje, a naše sobe a budu usputne stanice potpunim neznacima na putu do nove avanture.

Ni druženje u vozu nije izostalo. Od dece do onih koji su pričali o deci svoje dece. Utisak se nije naročito promenio ni kada smo bili negde u sred Rumunije. Vozovi slični, samo tačni, a imala sam i direktan prevod, pošto je, tada već drugarica, s kojom sam putovala, rodjena Rumunka.

20.10.2011 18:24:41

Administrator

“Ja nosim čizme skitaljke”

Laknulo mi je kada sam konačno pronašla vagon Beograd-Kijev. Ljubazna domaćica vagona, u beloj košulji i plavoj suknji, sprovela me je do moje kabine, dala čistu posteljinu i pritom nešto mrmljala na Ukrajinskom. Čim je otišla, zaključala sam kabinu i uspavala sam se. Probudila sam se tek na granici Mađarske, žalivši što sam prespavala pejzaž Panonske nizije. I tek tu, na granici, shvatila sam da sam u potpunosti prepuštena sama sebi.

Sigurno se pitate gde sam se to uputila. Verujte mi, da ni ja nisam znala kada sam krenula na put. Znala sam samo da idem u Ukrajinu, u grad čije ime nisam znala da izgovorim. Tek u Ukrajini sam otkrila da se ime grada, zapisano na engleskom Zaporizhzhya, izgovara kao Zaporižja (ruski Zaporožje). Bila sam gost ovog grada od 6. do 15. jula kao učesnik akademskog kursa avijacije “My dream is to fly over the rainbow, so high”. To je bio jedan od mnogobrojnih letnjih akademski kurseva koje organizuje Udruženje studenata tehnike Evrope BEST. Od dana kada sam saznala da sam primljena na kurs nisam skidala osmeh, ali istovremeno sam se pitala kako ću potpuno sama stići do Ukrajine.

Putovanje vozom do Kijeva traje 36 sati, a od Kijeva do Zaporožja treba još 12, što kad se sabere daje isto onoliko koliko se putuje do Moskve. Lično se nisam plašila putovanja koje traje tako dugo, ali mojoj majci je bilo muka pri samoj pomisli da ću u vozu biti sama 36 sati, pošto je u crnoj hronici čitala članak o belom roblju u Ukrajini. Veći deo klackanja, oko 20-ak sati, sam prespavala, jer sam na ovaj put krenula umorna posle silnih kolokvijuma, tako da sam u vozu konačno našla spokoj. Kako sam kasnije saznala, dok sam ja odmarala od svih zemaljskih briga, mojoj majci je kroz glavu prošlo ono najgore jer se nisam javljala na telefonske pozive. Vreme koje sam provela budna iskoristila sam da se sprijateljim sa nekom Ukrajinkom koja već godinama udata i koja živi i radi u Srbiji. Ona mi je davala korisne savete kako da se snađem u Kijevu, a bogami i u životu. Takođe bilo je tu i gomile male dece koja su nekoliko sati provela u mom kupeu igrajući se sa mnom “toplo-hladno” i bojeći bojanke. Samoća me je i ovog puta zaobišla.